” Lidija je volela vikende jer je znala da će joj otac posvetiti sve svoje vreme i da će im biti zabavno.

Stavljao ju je u kola i onda su njih dvoje uživali u plivanju, skijanju, vožnji na sličugama ili odlasku u prirodu. Otac je bio blag i nežan, voleo je svoju ćerkicu i nije to krio.

Lidija sa 11 meseci sa svojim dedom kod kuće na Bellmansgatanu u Stokholmu

Za razliku od majke koja je uvek bila daleka i hladna. Kao da ništa nije moglo da je otopi. Čak ni ljubav ćerke jedinice. Kao da se one večeri na Dunavu nešto u njoj smrzlo. Zauvek.

Leta su bila rezervisana za odlazak u domovinu. Lidija je svake godine provodila skoro tri meseca u zavičaju
koja su bila zabavna i puna aktivnosti. Došli bi avionom, a u Beogradu bi ih čekao dedin stari folksvagen „buba”.
Potrpali bi se u njega, Lidija se svom snagom uvek borila sa bratom od ujaka za ulegnuće na zadnjem sedištu, i onda bi krstarili Srbijom i obilazili rodbinu.

Negotin, Knjaževac, Vršac… Stalno na putu i u pokretu. Uživala je u toplom suncu i pažnji kojom je bila obasipana od svih.
Rasla je srećna i zadovoljna kako samo dete može biti. Činilo joj se da će tako biti zauvek. Da će uvek biti ušuškana i zaštićena i da ništa loše ne može da joj se desi.

Prvi udarac sudbine usledio je kada je imala dvanaest godina. Baba, njen oslonac i zaštitnik, doživela je moždani udar i umrla. Imala je samo četrdeset i osam godina. Lidija nije mogla da shvati kako je to moguće. Neko ko je do juče bio tu, baka koja je spremala ukusnu hranu za celu porodicu, uvek aktivna i u pokretu, baka sa kojom je delila postelju, više nije bila pored nje.

Kao da se ceo svet srušio. Negde duboko u svojoj dečjoj duši, osećala je da više ništa neće biti isto…”

nastaviće se…

na slici je mala Lidija sa ocem, u luna parku u Stokholmu, 1974. godine.